Ceo život imam isti problem. Noć. Taman kad je vreme da pošten svet spava – meni nešto padne na pamet. Tako mi je večeras palo na pamet da ispričam jednu priču. Zapravo, možda će to biti i više priča. Videćemo…
Što reče Tijana: „… da nemam svoju decu, tačno bih mislila da imam puno manje godina…“ ili tako već nešto, ispraviće me već ona negde… Uglavnom, eto, ja nemam tu sreću da imam svoju decu – al’ imam tu sreću da imam njenu decu, pa eto – malo su i moja! 😉
I tako se Cile dosetio da me, jedne važne noći, baš kad je napunio 18 godina, podseti koliko se zapravo poznajemo i koliko ja imam godina. I ismejasmo se obojica, slatko.
Uglavnom, ta me Ciletova, kvalitetna zajebancija, podseti na to koliko je godina prošlo i šta se sve izdešavalo i kakvih bi tu priča moglo da se ispriča, tek onako da ostane – da se ne zaboravi…
A ovako, noću, kad treba da spavam, a ja „vilenišem“ i „jašem po kompijuteru“, što bi moja majka rekla, obavezno mi padne i neka muzika na pamet. A moja Tijana i smo inače iz vremena kad su se po kolima još vukli diskovi…
I da vam pošteno kažem, užasno me je nerviralo, to što nju nije nerviralo da joj diskovi stoje u kojekakvim kutijama po kolima, pa se to onda pootvara, poispada, grebe se i sudara po onoj fioci-pregradi u kolima (Kako se uopšte na srpskom kaže „glove compartment, a da nije ‘pretinac’? Evo ne mogu da se setim...) No, to vam je jedna druga priča…
No da pokušam da sprečim digresije svojih digresija da pojedu ovaj tekst i da se vratim temi ako je uopšte ima, tih smo godina koje su sada u mojoj glavi, Tijana i ja često ostajali budni veoma kasno, čak i posle Slagalice, što se ono kaže… I umeli smo da, sednemo u Sparka i odemo baš kojekuda. A umeli smo da nađemo lepa mesta. Zapravo nekako su sva bila lepa, jer kako neko pametno reče – važno je ko sedi za tvojim stolom. I za tu namenu, narezao sam jedan disk, koji smo baš često trošili – na njemu je samo rukom bilo ispisano „Pajalica“. Služio nam je, razume se, za pajanje.
I bilo je tu svačega. A noćas se ispostavilo da se još uvek sećam bar nekih 5-6 pesama koje su ga popunjavale. Bio je to razume se audio CD, pa si bio ograničen brojem minuta, te je to bio neki čudan miks svega i svačega… A zapravo je bio koren i prvi znak naše ljubavi da pevamo zajedno.
I pevali smo tako, do Beograda, do Novog Sada, preko sela nazad, do Divčibara, do Fruške gore, do Borkovca i kojekuda. Uvek smo voleli da zajedno gledamo u belu štraftu po sredini puta. Ni to nas nije napustilo… Tijana je vozila, a ja sam imao vremena da gledam okolo, da gledam prirodu, da pevam ili da gledam u Nju i da odmahujem glavom i razmišljam – kako se meni ovo desilo? Kako mi se Ona desila?! Ni danas nemam tačan odgovor. Ali sam zahvalan Svetoj Kravi (koja je, usput budi rečeno, jedan od retkih svetitelja čije je postojanje Tijana spremna da prizna!).
I noćas tako slušajući muziku sa tog nekog „našeg“ CD-a, razmišljam o mestima na koja nas je Sparkić odvezao, razmišljam o piti sa višnjama iz Piknika, kakve retko gde ima, o tome kako nisam verovao da će se stvarno spremiti za 15 minuta – a spremila se, još manje da će tu noć, drugi na treći januar, provesti sa mnom i mojim prijateljima u kafani, sve dok nismo shvatili da sneg ozbiljno pada… A provela je. I pevali smo opet u kolima, uz „Pajalicu“ obavezno, pa onda šta do’vatimo iz onog pretinca, ili kako se već zove to, ali smo pevali.
Moram da zapišem i priču, kako se po snegu, Spark vozi kao tenk, jer se zaledila letnja tečnost – pa brisanja šoferke nema… I opet smo pevali i srećni stigli kući.
Rano sam shvatio da Tijana bolje peva i da ima perfektan sluh za prateće vokale, šta god da peva. Tad smo se još sveže poznavali, pa nismo pevali narodnjake. Toliko.
A zašto sve ovo pričam? Pa, „možda smo i mi postali po malo matori – k’o staro gvožđe, stari ‘kumulatori„… A i zbog žardinjera, što je jedna posebna priča. Pa, ima na „Pajalici“ pesama, da me podsete, a ima i priča da se ispišu. Možda ću ih pisati ovako, noću, kad bi trebalo da spavam – a ja imam pametnija posla. Sutra ću mrzeti sebe, što ne umem da pišem popodne, posle ručka ili u neko normalno vreme. Ali priče će ostati.
Postoji i ta jedna priča, kako je sve počelo, uz pesmu za koju na „Pajalici“ nije bilo mesta, ali evo biće ovde, na dnu ovog teksta, da me podseti gde sam stao i šta bih sve još voleo da zapišem i nikad ne zaboravim. A možda se sete i dva svedoka te večeri…
Ostavi odgovor