Kažu da prave ljude obično sretneš slučajno. Neplanirano. Često toga zapravo nisi ni svestan. Ipak, oni pravi uspeju da ostanu tu dovoljno dugo, da shvatiš da ih treba čuvati. Opet, nekog sretneš i odmah je jasno da ste se pronašli. E, tu – tu počinje priča.
I svako ima svoju priču. I svaka priča ima svoje istine, one koje svi znaju, a i one druge… Ali svaka ta mala istina čini istoriju. Čini život. Taj život, tako, ume da ti ukrsti put sa nekim, da posle više niti možeš, niti umeš, niti želiš dalje – bez tog nekog.
I mi smo se tako pronašli. Slučajno. Toliko slučajno da nekim istinama i dan-danas teško verujem. Ali bez nje moj život više ne bi bio isti.
Ima Balašević, svoju romantičnu priču kako je seo u auto, zaustavio ga policajac i pitao: „Di si poš’o u ovo doba…“, a on rek’o: „Sad – il’ nikad“. I druge su priče romantične, svaka na svoj način. I ja sam moju osmislio, da bude takva. I da je iznenadim i da bude lepo mesto i lepa prilika, pa čak i lep datum…
Ali mi je srce lupalo, jako. Baš jako. I nisam mogao više da čekam. Pa sam joj skuvao kafu. I sebi. I budio sam je, ali htela je još malo da dremne. I pustio sam je… Pa, šta ću? Kad sam je čekao tol’ko vremena, mogu valjda još 15 minuta? Budio sam je opet. Kad je otvorila oči, samo sam se setio i u šta sam se sve zaljubio i zašto mi lupa srce.
Rekoh joj par reči, a te su reči one druge istine koje nisu za svačije uši. Ona ih zna i to je jedino važno.
Ja sam pitao, a Tijana je rekla – da. Iskren da budem, morao sam da je pitam još jednom i – nije se predomislila.
Dobro, istine radi, rekla mi je i da nisam normalan, kroz osmeh kroz koji može sve da mi saopšti. Ali, nešto mi se čini da me valjda baš zato i voli.
Smirio sam srce.
Nemanjice, nemam šta drugo da kažem nego jedno jednostavno „BRAVO!“ Ljubav ne trpi izgovore…<3 Ljubac veliki od tvoje "specijalne" drugarice.
Brate ti si jedna velika legenda! Cestitam zivi bili 🙂
Znaš sve. Živi. Živi, onako, iz sve snage. Ljubim te najjače.
Bravo! Jedna reč je dovoljna!
Dušo divna, želim vam svu sreću sveta.