Nisam nikad bio posebno dobar u tim odlascima, rastancima, prekidima, krajevima. Mislim da umem da napravim razliku između onoga što valja i onoga što ne valja, ali nenako mi ne ide da to uvek saopštim, odredim odgovarajuću konsekvencu, za ono što ne valja – i postupim onakako kako smatram da je odgovarajuće. Ne ide mi uvek, neće sa svakim.
Pitaj Boga zašto je nekim ljudima dozvoljeno više – no drugima. Zašto se te čuvene dve šanse – “al’ treći put nećeš!” – pretvore i u četvrtu i petu i ko zna koju… A neki drugi su “pali” mnogo ranije. Ima tih ljudi kojima zapravo nikad ništa ni ne oprostim, jer nisam nikad umeo ni da im zaista zamerim. Legnem da spavam besan, ljut, tužan… Ne mogu da zaspim. Umor odradi svoje.
Ustanem ujutro i opet pitam: kako si?
Dobro je.
Jeste, dobro je. Neka je. Bar nekom. I sasvim je normalno radovati se tuđoj sreći. Isto tako je sasvim normalno i popizdeti, biti ljut. Opsovati. Ne može sve da ostane oprano i čisto.
Ne možeš da prelomiš, da promeniš, da uradiš nešto suprotno – a da se nikad nikom ne zameriš.
Ne možeš od čoveka da uzmeš ono što ti odgovara, a da odbaciš sve ostalo. Ako ti neko treba, treba ti – onakav kakav je.
Ne možeš da odeš – a da ostaneš. Ne ide.
Nisam nikad bio posebno dobar u tim odlascima, rastancima, prekidima, krajevima. Zato na ovom kraju – isti početak.
Ostavi odgovor