Zločin i kazna. I večito pitanje: šta sad?!

Napisao Nemanja Terek 30. marta 2010. 8 minuta čitanja

Hoćemo da ćutimo?!

28.06.2010. godine mogli smo da pročitamo sledeću vest:

Mladena Ogulinca (52) iz Starih Ledinaca kod Novog Sada, osumnjičenog da je u subotu silovao i ubio osmogodišnju M. J., uhvatili su meštani juče oko 13 časova i zahvaljujući pripadnicima Žandarmerije izbegao je linč.

Pročitajte celu vest…

Naravno, svi smo zgroženi.

Smatram da je obavezno pistati i govoriti o ovome što se desilo. Voleo bih da razjasnimo nekoliko stvari…

Po novom Krivičnom zakoniku Republike Srbije:

Obljuba sa detetom

Član 180.

(1) Ko izvrši obljubu ili sa njom izjednačen čin sa detetom, kazniće se zatvorom od jedne do deset godina.

(2) Ako je usled dela iz stava 1. ovog člana nastupila teška telesna povreda deteta prema kojem je delo izvršeno ili je delo izvršeno od strane više lica ili je delo imalo za posledicu trudnoću, učinilac će se kazniti zatvorom od dve do dvanaest godina.

(3) Ako je usled dela iz st. 1. i 2. ovog člana nastupila smrt deteta, učinilac će se kazniti zatvorom od pet do osamnaest godina.

(4) Neće se kazniti za delo iz stava 1. ovog člana učinilac, ako između njega i deteta ne postoji značajnija razlika u njihovoj duševnoj i telesnoj zrelosti.

Da. Ovo je naš novi Zakonik koji tretira krivično delo silovanja. Ovo se ima smatrati pooštrenim zakonom, koji je na snazi, ako se ne varam, od septembra 2009. godine. Staro rešenje je dakle bilo još blaže. Sa takvom kaznenom politikom, još ako se uzme u obzir statistički podatak da se u čak 70% slučajeva silovateljima sudilo na ivici zakonskog minimuma, znači li to da naš pravosudni sistem, naše društvo uopšte salje poruku da silovanje i nije „jako opasno“ i nije „tako strašno“?!

Dugo nam je trebalo da uopšte donesemo ovaj Krivični zakonik sa gore navedenim kaznama. Jesmo li rešili problem?

18. avgusta 2009. Tomo Zorić, portparol Tužilaštva je povodom slučaja kada su otac i sin i dvojca rođaka silovali i iživljavali se nad dvadesetjednogodišnjom devojkom, u selu Šajkaš, gde je dan ranije silovana i jedna starica, za B92 rekao:

Zanima me samo jedna stvar – da li bi sudije koje su donosile presude na granici zakonskog minimuma donosili takve odluke da su u pitanju bila njihova deca.

Treba pooštriti kaznenu politiku, možda čak ići i na promene krivičnog zakonika pa povećati i sam raspon kazni. Ja zaista podržavam uvođenje i takvih mera kao što su i kastracija i davanje određenih hormonskih injekcija.

Pročitajte celu vest…

Ono što ja znam, jeste da se, evo samo od tog datuma do sada na ovu temu praktično ništa nije preduzelo. Čekali smo, ćutali, moralisali, teoretisali. Prošlo je manje od godinu dana (od datuma pomenute izjave) a onda smo čuli da je silovana i ubijena osmogodišnja devojčica! Užas!

Da, treba da se zapitamo ko je kriv. Država? Jeste. Sudovi i sudije (možda baš neki od ovih koji nisu reizabrani?)? Jesu. Javno mnjenje, mediji? Jesu. Mi sami, zato što smo ćutali?! Molim? Naravno da jesmo.

I sada, ponovo upadamo u isti šablon koji nas je i doveo do ovde – pozivamo na linč, umesto da se potrudimo da izmenimo zakon i uvedemo neku meru koja će zapravo imati nekakav efekat! Kao što se iz surove realnosti dalo videti, povećanje raspona vremenskih kazni nije urodilo plodom. Šta mislite, zna li Mladen Ogulinac iz starih Ledinaca, da je novi Zakonik stupio na snagu? Jeli ga veća zaprećena kazna odvratila od činjenja ovakvog užasa? Naravno da su oba odgovora negativna. Ova država nije u praksi pokazala, na vreme, Mladenu i svima njemu sličnima da će se sa njima obračunati.

Povrh svega, Ivica Dačić, koji se igrom slučaja nalazi na mestu ministra unutrašnjih poslova, daje izjavu kako mu je žao što je ukinuta smrtna kazna?! Ima li pilota u avionu? Sudovi koji su nadležni sude zakonske minimume, a ministar policije lamentira nad ukidanjem smrtne kazne?!

Kad je Tužilaštvno i ne samo Tužilaštvo predlagalo pooštravanje mera, niko nije reagovao. Pa čak ni ministar Ivica.

Naravno, odmah su osvanule grupe na FB-u koje predlažu uvođenje smrtne kazne. Nije li i to poziv na linč? Nije li i to bavljenje stvarima koje nisu relevantne?

U Srbiji je smrtna kazna ukinuta. I ako bude bilo pameti neće se vraćati. Talionski sistem kažnjavanja, „oko za oko – zub za zub“ ipak je odraz nekih davno prošlih vekova. Pitam se da li iko zaista veruje da bi se Srbiji mogla ponovo uvesti smrtna kazna, pa još dosuđivati silovateljima?! Malo verovatno. Hajde da se bavimo stvarima koje imaju malo više dodira sa realnošću?

Evo, na stolu je, u javnosti u Srbiji, već neko vreme predlog hemijske kasteracije. Izneo ga Tomo Zorić, iz Tužilaštva, iznosili ga i razni političari… Svako iz svojih pobuda. Naravno. To je rešenje koje je primenjivano u Poljskoj, Češkoj, Norveškoj, Danskoj, nekim zemljama SAD… Juče sam pročitao da je čak i Južna Koreja uvela hemijsku kastraciju. Meni to deluje kao solucija koja rešava jedan problem na terenu. Da, po sistemu jedan manje.  Vremenske kazne mogu se izdržati, pa se silovatelj vraćao na ulicu i silovao ponovo.

U 90 odsto slučajeva desi se da ljudi koji izdrže kaznu za izvršeno krivično delo silovanja u jako kratkom vremenskom roku ponove to isto krivično delo. Nažalost može da se desi svakome i ne postoji neki obrazac, da kažem fizički izgled – e tako izgleda silovatelj. On može da ima i 20 i 60 godina, neko koga svakodnevno viđamo na ulici.

inspektorka Odeljenja za krvne i seksualne delikte MUP-a Srbije, Jelena Tomković

Pročitajte celu vest…

Hemijska kastracija, ako mene pitate, rešava problem na terenu. Onemogućava bolesne i izopačene umove da osakate više života. Osim toga, ostavlja jedno živo, pokretno upozorenje mnogima. Upozorenje koje će posledicu sopstvenih nedela nositi do kraja života i time čini mi se biti mnogo efikasniji preventivni činilac, nego neko čija bi glava pala – a onda bi ga svi brzo zaboravili. Ovaj bi ostao trajno obeležen – kako to volimo da kažemo „Za primer!“.

Do ovde je akcenat priče bio na državi, sudijama, zakonima… A gde smo tu mi?

Kako reagujemo na grozote uopšte? Imamo li svest o tome da smo mi ti koji kreiramo ovo društvo? Svakog dana. Zašto večito čekamo? Zašto večito mora da se dogodi ovako nešto da bi smo se setili da nešto preduzmemo? Umemo li da pokažemo da nam je dosta?!

Slična situacija je bila i sa monstrumom koji je kučetu isekao sve četiri šape. Isto se na Facebook-u tražila smrtna kazna. Šta se uradilo? Pripremali smo kuče za ugradnju proteza. Dokle ćemo lečiti posledice umesto da se bavimo uzrocima?

I kad smo kod toga, kako reagujemo na pozitivne primere? Da li ih ističemo, da li ih veličamo? Ostavljamo li mlađima i primer – kako treba? I tu umemo da se zaboravimo. Jako. O tome je odličan tekst napisao Tibor Jona, na svom blogu. Nikako ga nemojte propustiti.

Za život ovog deteta ne postoji proteza. Tu sad više ništa ne može da se „popravi“. Jedino što možemo je da sprečimo da se tako nešto ponovi. Nikakav linč tu neće pomoći. Nikakve „smrtne kazne“ na Facebook-u tu neće pomoći. Ono što možemo jeste da stvorimo pritisak u javnosti, kako na ljude koji u naše ime donose odluke u organima ove zemlje, tako i na svoje komšije, prijatelje da se, bar sad, nešto uradi, kako nam se ovo nebi ponovilo.

Od velikih do „malih“ stvari.

Da, podržaću svojim potpisom, predlog zakona koji će stvar rešiti na terenu. Hemijska kastracija – može, ako mene pitate. Govori se i o drugim rešenjima… U redu. Dajte ih na sto. Trebaju nam. Brzo. Nemamo vremena. U ovoj zemlji godine prolaze dok „… sednemo da razgovaramo“, „… razmotrimo činjenice“, „… sagledamo moguća rešenja“.

Nema vremena! Treba nam bolje rešenje odmah! Ovom što je ubio jadno dete će se svakako suditi prema zakonu koji je blaži po učinioca, tako piše u zakonu. Ali, dajte da promenimo zakon dok neki sledeći bolesnik ne bude uradio nešto još gore. Nema vremena. Sudije, tužioci, advokati, pravnici, profesori prava, političari, psihijatri, sociolozi i svi vi koji ovo čitate, nemojte čekati javne debate, pozive u TV emisije, skupštinske rasprave koje traju danima – dajte konkretan predlog.

Hajde da pokrenemo lavinu. Hajde da se izjasnimo možemo li mi kao druge zemlje da uvedemo hemijsku kastraciju ili mislimo da smo pametniji? Mislimo da imamo bolje rešenje. Jasno je da postojeće rešenje ne valja.

Promena zakona bila bi velika stvar. Ali, hajde da pričamo i o malim stvarima. Nemojte ćutati kad čujete da komšija bije ženu. Zovite policiju. Nemojte ćutati kad vidite zlostavljanje dece. Zovite policiju. Nemojte da ćutimo o alarmantnim podacima kada je incest u pitanju. Zovite policiju. Nemojte ćutati. Molim vas. Pokažite da ne želite to u svojoj neposrednoj okolini, kolektivu, gradu. Nazovite stvari pravim imenom. Ne gurajte stvari pod tepih. I zovite policiju. Čak i ako joj do kraja ne verujete. Imate li bolje rešenje? Uradite ono što je do vas.

Da okolina u Ledincima, koja sada zna da priča za novine kako je Ogulinac od uvek bio „malo lud“ reagovala na vreme, jedno dete bi možda bilo živo.

Lično ću dati potpis svakom predlogu uvođenja mera koje mogu nešto na terenu da promene i trudiću se da o tome stalno govorim, kako bih što više ljudi iz svoje okoline naterao da zaborave na matricu „… ja više ne verujem da će se tu bilo šta uraditi…“ i da počnu da rade sve što mogu da se stvari izmene. I to odmah. Bez čekanja. Što pre. Jer zaista nemamo vremena, niti života za bacanje.

Evo i jednog pozitivnog primera! Udruženje „Roditelj“ pokreće akciju kojom pokušava da pomeri neke stvari iz mesta:

Udruženje RODITELJ želi da podstakne Gradsku Opštinu Zemun da osnivanjem lokalnog koordinacionog tela koje će umrežiti sve relevantne lokalne sektore: opštinskog Centra za socijalni rad, odeljenja Policijske uprave, Predškolske ustanove Zemun, osnovnih i srednjih škola sa teritorije opštine Zemun, zdravstvenih ustanova, nadležnog tužilaštva i suda na nivou predstavnika timova za zaštitu dece od nasilja predviđenih posebnim protokolima, uz učešće predstavnika neke od organizacija civilnog društva relevantnih za oblast prevencije i zaštite dece od nasilja.

O ovoj temi ću tek pisati, a nadam se će i prijatelji iz Udruženja „Roditelj“ želeti da o tome kažu neku reč. U svakom slučaju, ovo je dobar primer da se nešto ipak može uraditi. Vredi pokušati.

Niko drugi osim nas samih neće ovu državu napraviti boljim mestom za život.

6 komentara

  1. Mahlat kaže:

    “Niko drugi osim nas samih neće ovu državu napraviti boljim mestom za život.“

    Neće. Alo mnogi od “nas samih“ imaju preča posla i ubedjeni su da nešto ovako njima ne može da se desi pa ih nije briga.

  2. Borsky kaže:

    Oduvek su me „oduševljavali“ oni koji sede tik do likova koji su manijaci i mučitelji i zajedno sa njima se zgražavaju nad ovakvim pričama tražeći rešenje i oplakujući žrtve.

  3. nastasja kaže:

    slazem se sa komentarima prethodnika…

    takodje, fascinirana sam ljudima koji okrenu glavu od nekog problema, kao ne cuju i kao ne vide… da li je to posledica toga sto se vode mislju da se to njima nikada ne moze desiti ili jednostavno izbegavanje odgovornosti (ljudske) – ne znam…

    a svi oni dobro znaju da gledaju u ‘tudje dvoriste’ i da laprdaju na teme o kojima pojma nemaju… kada treba pruziti ruku spasa – nema nikoga.

    ne cutati! i ne okretati glavu!

  4. Tucko kaže:

    Kompleksno je ovo pitanje. Nekoliko odgovora se odmah namece: za ‘jacu’ kaznenu politiku, Srbija jednostavno nema zatvorskih kapaciteta. Ne znam tacan procenat, ali cini mi se da je preko 50% kazni za silovanje ISPOD ZAKONSKOG MINIMUMA.

    Dalje, kastracija. Praksa a i psihologija pokazuju da silovatelj u 99% slucajeva jednostavno nije ‘akutni’ vec ‘hronicni’. Tacnije, skoro svi silovatelji pre ili kasnije to i ponove. U svetlu toga i treba traziti resenje. Dakle silovanje se ne moze poistovetiti sa teskim telesnim povredama pa ni ubistvom, jer se sa psiholoske (a valjda i fizioloske) tacke gledista stvar vrlo specificna.

    Dakle hemijska kastracija samo delimicno popravlja situaciju. Fizicka kastracija opet ne popravlja situaciju, jer silovatelj nasrce i ‘bez one stvari’.

    Koje je resenje? Ne znam, ali jednostavno svakako nije.

    Pohvala za Nemanju i ovaj tekst.

Komentari su onemogućeni.