Nije vreme…

Napisao Nemanja Terek 14. marta 2010. 5 minuta čitanja

„Videću je!“ kličem u zoru kada se probudim. I onda za čitav dan nemam nikakvu drugu želju! Sve, ali sve, tone u to jedno očekivanje.

Johan Volfgang Gete

Suva zemlja je pucala pod đonovima njegovih cipela, dok je sa velikog druma skretao u desno. Put ga je vodio iz velikog grada. Ostavljao je iza sebe gužvu i ljude. Noći u velikom gradu. Reku i tvrđavu. Sat na crkvenom tornju. Sat koji je stao, davno, u jednom vremenu koje je želeo da zaustavi i sačuva. Želeo je da se vrati tamo gde ga niko nije tražio, ni čekao, ni očekivao. Koračao je…

Skoro da je zaboravio tu tišinu. Mogao je osetiti na svom potiljku. Dobro je poznaje, ma da je prvi put tuda prolazio. Ostavio je veliki krst iza sebe. Kao i gužvu, tamvaje, vrevu. Ostavljao je život, ljude, žene. Prijatelje i neprijatelje. Sve je ostavljao za sobom. Vraćao se. Verovao je da će znati kome – kad jednom tamo stigne. Koračao je prema šumi. Nije želeo da zastane. Mirisalo je na letnju kišu. Vazduh težak i sparan. Pitao se da li će pasti?

„Ma, nek’ se sruči.“ – izgovorio je ravnomerno, ne menjajući izraz lica.

Želeo je kišu, ma da je zasigurno znao da ta kiša neće osvežiti vazduh, čak će postati još teži. Znao je da ta kiša neće moći da sakrije tragove, koje je i onako samo on video. Ipak je želeo tu tešku letnju kišu. Usporio je korak. Sasvim. Želeo je kišu na svom licu. Koračao je teško. Sporo. Udahnuo je miris zemlje, zatvorio oči, samo na trenutak i ne zaustavljajući korak sačekao je prvu tešku kap koja je zasekla noć.

Prepoznavao je kuće, ulice, klupe… Oborivši pogled video je poznate stare pukotine, na dobro poznatom putu – kojim nikada nije prošao. Ne, on nije dolazio – vraćao se.

Znao je da nema kuda da žuri. Kiša je već padala i on je bio potpuno mokar. Nije mu smetalo. Nije umeo da odredi koliko je vremena prošlo od kada je poslednji put čuo zvuk automobila. Sat na njegovoj desnoj ruci nije pokazivao ništa. Bio je tu da bi podsećao na vreme.

Gledao je kuće pored staze. Čekao je da je prepozna. Bio je siguran da se nalazi sa druge strane puta. Koračao je. Kiša je prestajala i on je znao da se približava. Ne želi da odmah pređe put. Ne. Stojao je u mraku, u senci drveta i gledao u prozore na drugoj strani. Osećao je bi da sada, kad je tu, na samo par koraka, mogao tu ostati satima. Možda do jutra. Znao je da će uskoro svanuti. Nema suviše vremena. Kuća se nalazila na sunačnoj strani ulice i već za koji sat sunce bi ga moglo sve pokvariti. To nije želeo. Ipak, stojao je i dalje sasvim mirno i gledao. Smatrao je da ima pravo na tih nekoliko trenutaka. U slavu svoje unutrašnje pobede. Uspeo je. Vratio se. I ako nije bilo vreme. Nikad nije bilo vreme.

U jednom prozoru video je svetlost stone lampe. Nije je ugasila kada je zaklopila knjigu. Nije želela da bude sama. Plašila se, a bila je suviše jaka da bi tako nešto priznala. Jednostavno je zaboravila. Kao i svake noći.

U drugoj sobi, u mraku disala je ravnomerno. Tiho. Nikada nije govorila u snu.

Želeo je da je vidi. Želeo je da joj bude blizu. Želeo je vreme sa njom. Nije ga bilo briga šta ostavlja za sobom. Morao je da je čuje kako diše. U samo nekoliko koraka prešao je ulicu i našao se pred velikom drvenom kapijom. Dok je ulazio u dvorište nikako nije mogao da se otrgne osećaju koji ga je pratio. Osećao se kao da je stigao kući, sa nekog dalekog puta. Pas je samo sedeo i gledao prema kapiji. Nije lajao, nije smatrao da treba bilo koga da upozori na iznenadni dolazak. Ako je uopšte bio iznenadni.

Tiho je ušao u kuću, zatvorivši vrata za sobom. Čuo je poznatu škripu. To bi je moglo probuditi. To svakako ne bi želeo. Treba podmazati šarke. Otvorio je prozor u prednjoj sobi, želeći da pusti malo svežeg vazduha u prostoriju. Navukao je zavesu. Napolju je bila potpuno mirna noć. Jedino što se moglo čuti bio je zvuk zrikavaca koji je voleo.

„Ovo je selo, šta očekuješ?“ – umela je da pita.

„Ništa. Zapravo, dopada mi se. Opušta.“ – pitao se da li ga uopšte razume.

Stari parket lagano se ugibao dok je ulazio u sobu u kojoj je spavala. Pažljivo je seo u fotelju, da ne remeti ritam njenog disanja. Bila je lepa. Baš onakva kakvu je umeo da je vidi kad zatvori oči. Uživao je u svakom sekundu, jer, ma da mu je sat odavno stao, znao je da vreme teče. Znao je da je noć pri kraju i da mora nestati pre zore. Nije vreme. Ne bi razumela. Činilo se da on zapravo ne diše, osluškujući tišinu. Kupio je svaki šum. Pamtio svaki zvuk. Zrikavce. Zatvorio je oči i ćutao. Kao i mnogo puta ranije. Ako tu dočeka jutro – tu će i ostati. Zauvek. Tada više ne bi imao snage da ode. Želju da ode nikada nije ni imao.

Dobro je znao da je vreme. Ustao je i tiho izašao u dvorište. Znao je da će ga ovog puta pas čekati kod same kapije. Pomazio ga je, pogledao još jednom ka kući i zatvorio kapiju. Okrenuo je leđa istoku, suncu, jutru. Novom danu. Njegovi su koraci nestali negde u dnu duge ulice.

Probudila se sa smeškom. Sanjala je da su se sreli. Konačno.